Први национални закон о заштити ауторског права донет је у Енглеској 1709. године, а током XВИИИ века у Француској и Немачкој развила се доктрина “књижевне и уметничке својине”, која је означавала право аутора на економску добит од својих дела.
Напредак технике и раст стопе писмености подстакли су доношење Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела 1886. године, првог медјународног документа који штити ауторско право. Медју потписницима ове конвенције била је и Србија.
Државни развој у оквиру Југославије укључивао је поштовање ауторског права: први Закан о заштити ауторског права донет је 1929. године, а потом је доношен више пута (1946. 1957,1968, 1978, 1998. и 2005. године), да би задњи пут био донет 2009. године, уз неколико измена и допуна до 2016. године.
Заштита ауторског права је дословно цивилизацијска, али и прагматично економска потреба Србије, нарочито јер је због изузетно лошег стања дуго после 2000. године била на листи земаља којима су претиле економске санкције због грубог кршења ауторског права (у Србиии је и данас на снази Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине, Службени гласник РС РС 46/05, чије су одредбе делимично дерогиране Законом о ауторском и сродним правима (2009).
Заштита ауторског и сродних права је обавеза Србије по Споразуму о стабилизацији и придруживању, док се у поступку преговора о чланству у Европској Унији једно од укупно 35 поглавља односи се само на интелектуалну својину (Поглавље 7).
Коначно, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС споразум) је један од три кључна споразума на којима почива Светска трговинска организацииа, и чији је члан Србија од 2009. године.
Уредјивање стања у вези ауторског и сродних права за Србииу је, стога, један од најваћнијих задатака у изградњи здравог и привлачног привредног амбијента, што су циљеви којима се тежило доношењем новог Закона о ауторском и сродним правима и што он треба да подстакне и омогући.
Закон из 2009. године предвидео је неколико новина, измедју осталог нову врсту ограничења према којој је могуће без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавње и стављање у промет ауторског дела прилагодјеног за лица са инвалидитетом (нпр. штампање књижевног дела у форми Брајеве азбуке). Без овог ограничења ауторско право имало би дискриминаторну функцију за особе са инвалидитетом и помало је непријатно сазнање да оваква одредба није усвојена много ранирје. Друга врста је ограничење у времену.
По нашем закону, ауторско право траје за живота аутора и 70 година након његове смрти, без обзира када је ауторско дело објављено. Престанком ауторског права ауторско дело постаје јавно добро и може се слободно користити уз обавезу признања ауторства и поштовање дела, будући да морална права аутора, као лична, никада не престају.
Општа правила у вези ограниичња дејства ауторског права једнако важе и за сродна права. Трајање сродних права је одредјено према врсти:
имовинска права интерпретатора, производјача фонограма. производјача видеограма и производјача емисије трају 50 година од настанка предмета сродног права;
право производјача базе података траје 15 година од настанка базе;
право првог издавача слободног дела траје 25 година; коначно,
право издавача штампаних издања на посебну накнаду траје 50 година од издавања дела.
Од корисника ауторских дела и предмета сродних права се тражи да плаћају накнаду за њихово коришћење.
Остваривање права носилаца ауторског и сродних права може се вршити индивидуално или колективно:
Индивидуално остваривање врши се непосредно, од стране аутора, или преко заступника, на основу пуномоћја.
Колективно остваривање права врши се преко специјализованих организација, при чему је у Закону из 2009. године као велика новина уведено обавезно колективно остваривање права носилаца ауторског и сроднх права које обухвата:
- право аутора на кабловско реемитовање,
- право аутора на посебну накнаду и накнаду од послуге дела,
- право интерпретатора на накнаду за емитовање и јавно саопштавање,
- право производјача фонограма на накнаду за емитовање и јавно саопштавање,
- право издавача штампаних издања на посебну накнаду, и
- право интерпретатора, производјача фонограма и производјача видеограма на посебну накнаду.
Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права не утврдјује тарифу самостално, већ кроз преговоре са корисницима. Преговори о предлогу тарифе су велика новина Закона из 2009. године, будући да је до његовог доношења тарифу једнострано одредјивала орqанизација за колективно остваривање ауторског и сродних права.
Корисници дела и предмета сродних права учествују у преговорима као репрезентативна удружења корисника или као индивидуални корсници, при чему се јавни радиодифузни сервис срнатра за индивидуалног корисника. Домаће организације за колективно остваривање ауторског и сродних права, по основу уговора са иностраним организацијама, обезбедују колективно остваривање ауторског и сродних права домаћих носилаца права у иностранству и страних носилаца у Србији. Надзор над радом организацииа за колективно остваривание ауторског и сродних права врши Завод за интелектуалну својину.
(Објављено уз сагласност господина Пере Марковића и одобрење НАЛЕДа)
