UFUS AFA ZAŠTITA

Правни основ

Међународне конвенције

Први национални закон о заштити ауторског права донет је у Енглеској 1709. године, а током XВИИИ века у Француској и Немачкој развила се доктрина “књижевне и уметничке својине”, која је означавала право аутора на економску добит од својих дела.

Напредак технике и раст стопе писмености подстакли су доношење Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела 1886. године, првог медјународног документа који штити ауторско право. Медју потписницима ове конвенције била је и Србија.

Ауторско и сродна права су по свом карактеру изразито медјународноправна и регулисана су бројним конвенцијама и споразумума, од којих се по значају издвајају Унивезална конвенција о ауторском праву из 1952. године и Конвенција о оснивању Светске организације за интелектуалну својину из 1967. године.

(Објављено уз сагласност господина Пере Марковића и одобрење НАЛЕДа)

 

 

 

Конвенције

  • Бернска конвенција о заштити књижевних и уметничких дјела (Бернска конвенција)
  • Универзална конвенција о ауторском праву према изворном тексту (Универзална конвенција-Женева)
  • Универзална конвенција о ауторском праву ревидирана у Паризу (Универзална конвенција-Париз)
  • Конвенција о оснивању Светске организације за интелектуелно власништво (Конвенција о оснивању ВИПО)
  • Међународна конвенција за заштиту уметника извођача, произвођача фонограма и организација за радиодифузију (Римска конвенција)
  • Конвенција о дистрибуцији сигнала за пренос програма преко сателита (Сателитска конвенција)
  • Конвенција о заштити произвођача фонограма од недозвољеног копирања њихових фонограма (Фонограмска конвенција)
  • Уговор о трговинским аспектима права интелектуалне својине Светске трговинске организације (Споразум ТРИПС )
  • Уговор о ауторском праву Светске организације за интелектуалну својину (ВИПО Уговор о ауторском праву)
  • Уговор о извеђењу и фонограмима Светске организације за интелектуалну својину (ВИПО Уговор о изведбама и фонограмима)

(Извор: Wikipedia)

Директиве Европског парламента и Савета ЕУ

Органи Европске Уније донели су велики број директива и других докумената из области ауторског и сродних права, нарочито после 1991. године

  • Директива Савета 91/250/ЕЕЦ од 14. маја 1991. о законској заштити рачунарских програма
  • Директива Савета 92/100/ЕЕЦ од 19. новембра 1992. која се односи на право изнајмљивања и право
  • позајмљивања те на одређена права сродна ауторском праву у подручју интелектуалне својине
  • Директива Савета 93/83/ЕЕЦ од 27. септембра 1993. о координацији неких правила која се односе на ауторско право и сродна права применљивих на сателитску радиодифузију и кабелску
  • Директива Савета 93/98/ЕЕЦ од 29. октобра 1993. којом се хармонизује рок заштите ауторског права и неких сродних права
  • Директива 96/9/ЕЦ Европског Парламента и Савета од 11. марта 1996. о законској заштити база података
  • Директива 2001/29/ЕЦ Европског Парламента и Већа од 22. маја 2001. о хармонизацији одређених аспеката ауторског права и сродних права у информатичком друштву
  • Директива 2001/84/ЕЦ Европског Парламента и Већа од 27. септембра 2001. о праву слеђења у корист аутора изворника уметничког дела

Закон о ауторском и сродном праву Републике Србије

Први национални закон о заштити ауторског права донет је у Енглеској 1709. године, а током XВИИИ века у Француској и Немачкој развила се доктрина “књижевне и уметничке својине”, која је означавала право аутора на економску добит од својих дела.

Напредак технике и раст стопе писмености подстакли су доношење Бернске конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела 1886. године, првог медјународног документа који штити ауторско право. Медју потписницима ове конвенције била је и Србија.

Државни развој у оквиру Југославије укључивао је поштовање ауторског права: први Закан о заштити ауторског права донет је 1929. године, а потом је доношен више пута (1946. 1957,1968, 1978, 1998. и 2005. године), да би задњи пут био донет 2009. године, уз неколико измена и допуна до 2016. године.

Заштита ауторског права је дословно цивилизацијска, али и прагматично економска потреба Србије, нарочито јер је због изузетно лошег стања дуго после 2000. године била на листи земаља којима су претиле економске санкције због грубог кршења ауторског права (у Србиии је и данас на снази Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине, Службени гласник РС РС 46/05, чије су одредбе делимично дерогиране Законом о ауторском и сродним правима (2009).

Заштита ауторског и сродних права је обавеза Србије по Споразуму о стабилизацији и придруживању, док се у поступку преговора о чланству у Европској Унији једно од укупно 35 поглавља односи се само на интелектуалну својину (Поглавље 7).

Коначно, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС споразум) је један од три кључна споразума на којима почива Светска трговинска организацииа, и чији је члан Србија од 2009. године.

Уредјивање стања у вези ауторског и сродних права за Србииу је, стога, један од најваћнијих задатака у изградњи здравог и привлачног привредног амбијента, што су циљеви којима се тежило доношењем новог Закона о ауторском и сродним правима и што он треба да подстакне и омогући.

Закон из 2009. године предвидео је неколико новина, измедју осталог нову врсту ограничења према којој је могуће без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавње и стављање у промет ауторског дела прилагодјеног за лица са инвалидитетом (нпр. штампање књижевног дела у форми Брајеве азбуке). Без овог ограничења ауторско право имало би дискриминаторну функцију за особе са инвалидитетом и помало је непријатно сазнање да оваква одредба није усвојена много ранирје. Друга врста је ограничење у времену.

По нашем закону, ауторско право траје за живота аутора и 70 година након његове смрти, без обзира када је ауторско дело објављено. Престанком ауторског права ауторско дело постаје јавно добро и може се слободно користити уз обавезу признања ауторства и поштовање дела, будући да морална права аутора, као лична, никада не престају.

Општа правила у вези ограниичња дејства ауторског права једнако важе и за сродна права. Трајање сродних права је одредјено према врсти:

имовинска права интерпретатора, производјача фонограма. производјача видеограма и производјача емисије трају 50 година од настанка предмета сродног права;

право производјача базе података траје 15 година од настанка базе;

право првог издавача слободног дела траје 25 година; коначно,

право издавача штампаних издања на посебну накнаду траје 50 година од издавања дела.

Од корисника ауторских дела и предмета сродних права се тражи да плаћају накнаду за њихово коришћење.

Остваривање права носилаца ауторског и сродних права може се вршити индивидуално или колективно:

Индивидуално остваривање врши се непосредно, од стране аутора, или преко заступника, на основу пуномоћја.

Колективно остваривање права врши се преко специјализованих организација, при чему је у Закону из 2009. године као велика новина уведено обавезно колективно остваривање права носилаца ауторског и сроднх права које обухвата:

  1. право аутора на кабловско реемитовање,
  2. право аутора на посебну накнаду и накнаду од послуге дела,
  3. право интерпретатора на накнаду за емитовање и јавно саопштавање,
  4. право производјача фонограма на накнаду за емитовање и јавно саопштавање,
  5. право издавача штампаних издања на посебну накнаду, и
  6. право интерпретатора, производјача фонограма и производјача видеограма на посебну накнаду.

Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права не утврдјује тарифу самостално, већ кроз преговоре са корисницима. Преговори о предлогу тарифе су велика новина Закона из 2009. године, будући да је до његовог доношења тарифу једнострано одредјивала орqанизација за колективно остваривање ауторског и сродних права.

Корисници дела и предмета сродних права учествују у преговорима као репрезентативна удружења корисника или као индивидуални корсници, при чему се јавни радиодифузни сервис срнатра за индивидуалног корисника. Домаће организације за колективно остваривање ауторског и сродних права, по основу уговора са иностраним организацијама, обезбедују колективно остваривање ауторског и сродних права домаћих носилаца права у иностранству и страних носилаца у Србији. Надзор над радом организацииа за колективно остваривание ауторског и сродних права врши Завод за интелектуалну својину.

(Објављено уз сагласност господина Пере Марковића и одобрење НАЛЕДа)

 

Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права

Закон о ауторском и сродним правима, остваривање ауторског и сродних права(Чланови 152 – 201д)

Организације за колективно остваривање ауторског и сродних права оснивају аутори, односно носиоци ауторског и сродних права или њихова удружења, при чему организација има статус удружења у складу са Законом о удружењима и не може да обавља ни једну другу делатност осим колективног остваривања ауторског и сродних права. За остваривање искључивих имовинских права, носиоци ауторског и сродних права уговором уступају своја права искључиво организацији за колективно остваривање права да у своје име, а за њихов рачун, закључује уговоре са корисницима ауторских дела и предмета сродног права, као и да у своје име, а за њихов рачун, врши наплату посебне накнаде од корисника.

Организација има и право да контролише коришћење предмета заштите који су у њеном делокругу, као и да покреће одговарајуће поступке ради заштите права која су јој поверена на колективно остваривање.

Организација обавља делатност на основу дозволе државног органа надлежног за послове ауторских и сродних права, и то је Завод за интелектуалну својину Републике Србије: али само једна организација може добити дозволу за колективно остваривање ауторског и сродних права за исту врсту права на истој врсти ауторских дела или предмета сродног права.

Дозволу за колективно остваривање ауторског и сродних права у Србији имају следеће организације:

  1. СОКОЈ – Организација музичких аутора Србије, Београд, Мишарска 12-14; www.sokoj.rs
  2. ОФПС – Организација произвођача фонограма Србије, Београд, Масарикова 5/19; www.ofps.org.rs
  3. ПИ – Организација за колективно остваривање права интерпретатора, Београд, Мајке Јевросиме 38; pravainterpretatora.org
  4. ОФА – Организација фотографских аутора, Београд, Владимира Поповића 36/18;  www.ofa.rs
  5. Организација за остваривање репрографских права, Београд, Македонска 5, 2. спрат, Тржни центар “Стакленац” на Тргу Републике;   oorp.rs
  6. УФУС АФА ЗАШТИТА – Организација филмских аутора Србије, Београд, Теразије 26;  www.ufusafazastita.org.rs

Дозвола важи пет година, након чега се поступак издавања понавља. За ове организације важи претпоставка да у свом пословању делују за рачун свих носилаца ауторског и сродних права, за дела и предмете заштите који су у њеном делокругу. У односу на своје чланове, организација је дужна да их редовно извештава о својим активностима, као и да носиоцима права расподели сав приход остварен од накнаде од корисника, осим покрића за трошкове рада, у складу са Закон о ауторском и сродним правима и Планом расподеле организације . У односу на кориснике, организација је душна да са сваким корисником или удружењем корисника закључи уговор о неискључивом уступању права коришћења предмета заштите из њеног делокруга, као и да кориснике и заинтересовану јавност редовно извештава, преко масовних медија и на својој интернет страници, о питањима од значаја за њих (које носиоце права представља, која имовинска права остварује, категорије корисника дела и предмета заштите, тарифу, број уговора са иностраним организацијама и друго). Обавезе корисника према организацијама су да прибаве право на коришћење дела и предмета заштите пре него почну да их користе, као и да обавештавају организацију о чињеницама битним за обрачун накнаде која се по тарифи плаћа. По том основу су дужни и да овлашћеним представницима организације омогуће увид у документацију и релевантне податке. Надзор над радом организацииа за колективно остваривание ауторског и сродних права врши Завод за интелектуалну својину.

(Објављено уз сагласност господина Пере Марковића и одобрење НАЛЕДа)