UFUS AFA ZAŠTITA

Питања и одговори

НАЈЧЕШЋА ПИТАЊА О ОРГАНИЗАЦИЈАМА, КОЈА ПОСТАВЉАЈУ АУТОРИ И НОСИОЦИ ПРАВА

То су удружења аутора и носилаца ауторског и сродних права која на основу закона и дозволе Завода за интелектуалну својину колективно остварују њихова имовинска права.

Зато што без њих аутори и носиоци сродних права не би могли да остварују своја Уставом и законом гарантована права. На пример, право је аутора композиције да добије накнаду за коришћење (емитовање, реемитовање, јавно саопштавање, јавно извођење итд) своје композиције. Аутор не може фактички да зна која радио станица, у ком тренутку, у Србији или било где у свету, користи његову композицију . Из тог разлога, аутор организацији уступа своја имовинска права и даје јој овлашћење да га заступа пред корисницима(емитерима, кабловским оператерима, угоститељима, трговцима, и тако даље).

Организација закључује уговор са корисницима на основу којег они стичу право да користе ту композицију (емитују, реемитују, јавно саопштавају итд), и с друге стране, обавезу да за то плате накнаду аутору. Корисници накнаду исплаћују организацији, а организација је после, на основу плана расподеле, исплаћује аутору.

 

Организације заступају ауторе (писце, композиторе, фотографе, режисере итд), носиоце ауторског права (издаваче књига, музичких издања и тако даље), носиоце сродних права (интерпретаторе, произвођаче фонограма, произвођаче видеограма итд), наследнике аутора. Код репрографских организација често се дешава да њихово чланство чине удружења аутора, а не аутори као физичка лица.

На основу уговора о заступању који се закључује са организацијом (члан 153. Закона). Тим уговором на искључив начин уступате своја имовинска права организацији и истовремено је овлашћујете да заступа ваше интересе пред корисницима ваших ауторских дела, интерпретација, фонограма и тако даље. На пример, композитор уговором уступа организацији своја имовинска права и овлашћује га да га заступа пред корисницима (емитерима, кабловским оператерима, угоститељима, трговцима, превозницима и тако даље).

Ако сте аутор, организација не заступа ваша морална, већ само ваша имовинска права. Која имовинска права организација колективно остварује утврђено је у дозволи коју је добила од Завода за интелектуалну својину. Она такође морају да буду наведена и у њеном статуту.

Може, мада се то изузетно ретко дешава и само под условом да би нечије чланство било у супротности са законом, општим актима организације или добром пословном праксом у овој области.

Организација мора да пропише услове за своје чланство и то у свом статуту; ти услови морају да буду јасни и транспарентни и не смеју да буду дискриминаторни. На пример, услов по којем ће једно лице моћи да постане члан организације само ако скупштина оцени да је његова уметност довољно квалитетна, или ако има добру репутацију у Србији и иностранству, је супротан доброј пословној пракси. Сваки носилац права, био он врхунски уметник или почетник, има Законом и Уставом загарантована права која му нико не може ускратити. У случају да некоме чланство буде ускраћено, организација, у складу са добром праксом у овој области, мора да да образложење за такву одлуку.

Такође, организација не може да одбије нечије чланство зато што аутор ствара уметност која није комерцијална и не доноси зараду. У том погледу, Европска комисија је 1981. године донела одлуку која се тиче усклађености члана 86 ЕЕЦ Уговора са Статутом ГЕМА-е (ИВ/29.971-ГЕМА статутес) ОЈ Л 094, п12. која гласи:

“Организација не може да одбије чланство зато што аутор или издавач не остварују профит. Међутим, организација може да ограничи учешће таквих лица у органима управљања у организацији”.

 

Не морате, мада чланство у организацији свакако има своје предности. Организација за колективно остваривање ауторског и сродних права дужна је, на основу члана 180. Став 1. Закона, да заступа и оне ауторе и носиоце сродних права, како стране, тако и домаће, који нису њени чланови.

На основу законске претпоставке из члана 180. став 1. Закона и билатералних уговора са страним сродним организацијама. Тако, наше организације имају бројне билатралне уговоре са иностраним организацијама из Хрватске, Велике Британије, Словеније и тако даље. На пример, организација из Србије закључи уговор са сродном организацијом из Хрватске. На основу таквог уговора, наша организација остварује имовинска права хрватских аутора у Србији, а Хрватска организација остварује права српских аутора у Хрватској (Члан 186. став 1. Закона).

Темељни принцип таквих уговора је принцип “равноправног третмана”.На основу овог принципа свака уговорна страна је обавезна да на територији свог пословања остварује имовинскоправна овлашћења комитената друге стране, на исти начин и у истом обиму као што то чини и за своје комитенте.

 

Нема законских препрека за то. Таква пракса није међутим честа у Европи. У организацијама као што суPRS for Music, SACEM, SIAE директно чланство странаца креће се од 7-10%.

Ако сте аутор (композитор, фотограф, писац и тако даље) можете, на законом прописан начин. Ако сте носилац сродних права (интерпретатор, произвођач фонограма, произвођач видеограма и тако даље) онда не можете, јер закон прописује да је у вашем случају колективно остваривање права обавезно.

 

Обавештењем у писменој форми које шаљете организацији.

Иако је за искључивање из система колективне заштите довољна писана изјава носиоца права, да би се такво искључивање у пракси заиста спровело, у једном тренутку се мора идентификовати и репертоар аутора или носиоца права који се из колективне заштите искључио. Целисходно је да аутор то уради приликом слања дописа којим се искључује из система колективне заштите, где би јасно навео која дела чине његов репертоар. Другим речима, искључивање из система колективне заштите, да би заиста производило правна дејства, мора да садржи две врсте података: податке о носиоцу права и податке о његовим ауторским делима (каталогу његових дела).

 

Другим речима, може ли неко да се искључи из система колективне заштите само за део својих права, док би други део тих права наставио да обавља на колективан начин? Такође, може ли се искључити из система колективне заштите за део својих предмета заштите (ауторских дела или предмета сродних права)?

Делимично искључење из система колективне заштите у погледу права која аутору закон признаје није правно могуће. На пример, члан организације ОФПС не може да се искључи из система колективне заштите тако што ће тражити да га његова организација заступа у погледу права на накнаду за јавно саопштавање фонограма, док би он сам, на индивидуалан начин, вршио своје право на накнаду за емитовање својих фонограма.

 

Организација остварује права за сва ауторска дела или предмете заштите одређеног носиоца права. Одредбом члана 153. ст. 1. Закона прописано је да аутор или носилац сродног права, када уступа организацији права на остваривање, односно даје налог да организација наплати накнаду од корисника, то чини за сва своја дела, односно за све своје предмете заштите. То значи да Закон забрањује да носилац права своја права једним делом остварује индивидуално, а другим делом колективно.

Може, али само оне које су прописане законом и њеним општим актима. Такође, организација не сме својим члановима да намеће било какве обавезе које нису неопходне за заштиту њихових права и интереса или за ефикасно остваривање њихових права. На пример, организација може да захтева од својих чланова да јој пријаве своја дела јер без пријаве дела организација не може да администрира њихова права на тим делима.

 

Само у тачно одређеним случајевима које Закон предвиђа, и то:

  • право на накнаду од кабловског реемитовања (члан 29. став. 2. Закона);
  • право на посебну накнаду аутора (члан 39);
  • право на накнаду од давања дела на послугу (члан 40. Закона);
  • право на накнаду за коришћење фонограма и интерпретација (члан 117. и 127);
  • право на посебну накнаду за издаваче штампаних издања (члан 142. став 2. Закона);
  • право на посебну накнаду за интерпретаторе и произвођаче фонограма (члан 146).

У свим другим случајевима, аутори и носиоци сродних права могу да остварују своја права и индивидуално.

 

Чланом 157. Закона предвиђено је да “само једна организација може добити дозволу за колективно остваривање ауторског, односно сродних права за исту врсту права на истој врсти дела, односно предмета сродног права”.

Дакле, законска је обавеза организације да у обављању својих послова буде специјализована за остваривање одређених врста права, поводом одређених предмета заштите. Цитирана одредба је суштински важна за разумевање “монопола” који је организацији признат законом.

Законско решење према коме се организацијама гарантује монополски положај на тржишту доминира у савременом свету. Обрнут случај, где у оквиру једне специјализације раде две или више организација, представља изузетак. Досадашња искуства у овој области потврђују да предности система колективног остваривања ауторског и сродних права највише долазе до изражаја у условима где у оквиру једне специјализације постоји само једна организација. У таквом систему однос између носилаца права и корисника постаје прегледнији, једноставнији, рационалнији и правно сигурнији. Примера ради, корисницима ауторских дела и предмета сродних права, односно њиховим репрезентативним удружењима, много је једноставније и јефтиније да преговарају са једном организацијом поводом одређене врсте ауторских дела, него са пет различитих организација од којих свака може да има своје услове пословања, своја правила поступања, своје тарифе, и тако даље. Такав став подржава и Светска органзиација за интелектуалну својину (WIPO):

“По правилу, у свакој земљи треба да постоји само једна организација за исту врсту имовинско-правних овлашћења. Постојање две или више организација у истој области може умањити или чак елиминисати предности колективног остваривања”.